Prasence im postalo ljubimac! Mazi se ko pas i obožava ljude, a tek kakvo ime ima!

Kad su braća Predrag i Nenad rešili da obnove malo seosko domaćinstvo u Bukorovcu nadomak Kragujevca, nabavku praseta za dalji tov smatrali su tek jednim u nizu koraka da za svoje porodice samostalno proizvode prirodnu i kvalitetnu hranu. E, tu su omanuli…

Nisu ni slutili da će im baš ta nabavka praseta, otkriti stranu ličnosti za koju nisu znali.

Sudbina praseta, po prirodi stvari, bila je poznata i nimalo svetla,međutim…

– U početku je sve išlo po planu. Uporedo sa obnovom ograde, uređenjem okućnice, pripreme rasada za baštu, redovno smo obilazili i hranili Gicu. Kada je i kako Nirvana, kako se prasica danas zove postala ljubimac nikome nije jasno – kažu vredna braća u glas.

Ne žele pred kameru jer kažu da ih komšije ionako već dobronamerno „zezaju“ zbog čvrste odluke da Nirvana nikada ne postane „čvarci, kobasice, šnicle i kavurma“.

– Raste i živi u improvizovanom svinjcu, ali ćemo joj narednih dana napraviti nešto sa više komfora. Neverovatno je umiljata, mazi se, mota se oko nogu kao pas, voli da se igra. U pravom smislu reči za par nedelja je postala pravi ljubimac – tvrde ovi Šumadinci koji počinju da se dvoume da li će u budućnosti uopšte jesti meso.

I majka ovih mladih ljudi koja najveći deo svojih penzionerskih dana provodi na selu za koje je vezuju uspomene iz detinjstva, kaže da se Nirvana od prvog dana ponašala „drugačije“ i „neuobičajeno“.

– Ne trpi samoću. Ne pomaže ni pas koji se stalno mota oko svinjca, ni kokoške, ništa… Jednostavno traži društvo ljudi i kako je starija tako je ta čudna osobina sve izraženija. Ume da stane na vrata svog ograđenog prostora i jednostavno ne da se izađe kako bi ostali sa njom što duže. Ponekad samo legne na leđa i traži da se češe po stomaku – priča gospođa koja je ušla u osmu deceniju života i koja je radni vek provela kao službenica u „Zastavi“ gde je tvrdi, „radila sa ljudima i svašta čula i doživela“ ali nikada priču o prasetu koje je šarmiralo celu porodicu.

– Ljudi su ranijih godina bili više oslonjeni na selo. Većina je negde gajila prasiće, piliće ili bilo šta što je popravljalo kućne budžete radnika. Pričalo se po kancelarijama i donosilo na probu čvaraka, kobasice, sira, kajmaka… niko, međutim, nikada nije ispričao da mu se prase ljupkošću izborilo za status ljubimca – kaže kroz smeh.

I dok slušamo priču sedeći pod vinjagom u šumadijakoj pitomini, uz kaficu i domaću šljivovicu, stiže i meze, kako već dolikuje domaćinskoj kući.

Gibanica, sir, kuvana jaja, mladi luk… primetno nema slaninice, suvog mesa niti bilo čega sličnog.

– Izvinite sad što je posluženje manje više posno. Da ne kvarimo Nirvaninu nirvanu, ko zna šta bi mogla da pomisli -uz smeh se opraštamo od ovih divnih ljudi kojima je jedno prase malte ne iz korena promenilo uobičajeno shvatanje stvari i poglede na život kakve većina nas ima.