Vaskrs je najvažniji i najveći hrišćanski praznik, a Novosađani su ga obeležavali i kada je ovim delom Srbije vladala Austrougarska.
Zoran Knežev, jedan od najboljih poznavalaca novosadske istorije i autor više knjiga iz prošlosti Novog Sada priča za Informer o običajima koji se i danas poštuju.
– Na Veliki petak, čak su i deci zabranjivali da se igraju napolju, kako ne bi bilo vesele cike i galame, a u kafanama su postojale zabrane za muziku. Post je bio obavezan, te se veoma vodilo računa da uz posna jela ne promakne, recimo, ni kap mleka. Na Veliki petak su se farbala jaja, a običaj je, takođe, bio da se na Veliku subotu mesi pogača i da se jaje stavlja u pogaču, koja se jela na Vaskrs – kaže za „Informer“ Zoran Knežev, jedan od najboljih poznavalaca novosadske istorije i autor više knjiga iz prošlosti Novog Sada.
Knežev dalje navodi da su naši stari na Vaskrs ujutru išli u crkvu, tri puta bi obilazili oko crkve i ulazili na jutrenje, pa potom na liturgiju i nakon toga se išlo kući na doručak.
– To je ustvari bio prvi mrsni obrok posle velikog uskršnjeg posta i na trpezi bi uglavnom bili barena jaja i barena šunka.. Kako se u Novom Sadu nekad verovalo, valjalo je za Uskrs poraniti, a kasno otići na spavanje i provesti ga veselo. Ujutru se trebalo umiti vodom u kojoj je potopljen bosiljak, radi zdravlja i decu dotaći crvenim jajetom – kaže Knežev.
Foto: Privatna arhiva
U Novom Sadu Vaskrs se, priča, slavio kako je situcija to zahtevala.
– Interesanto je da se u tim vremenima gotovo redovno jagnjetina morala nalaziti na trpezama Novosađana, pa onda pored već spomenutih jaja i barene šunke, supa, prasetina, kolači i ostale đakonije u zavisnosti od materijalnog stanja slavljenika.
Posle Vaskršnjeg ručka, Novosađani su izlazili u prirodu i okolna izletišta, Kamenički park, Rajinu i Futošku šumu i ostale bašte i vrtove.
Foto: Privatna arhiva
– Drugi dan Vaskrsa je Vodeni ponedeljak i običaj je bio da u Novom Sadu momci na konjima, a pogotovo oni sa Salajke i Podbare u astraganskim šubarama i čizmama, idu da polivaju devojke. Kapije od kuća su bile širom otvorene i to onih kuća koje su imali devojke. U prvo vreme polivalo se vodom, a u kasnijim vremenima sa parfemima i kolonjskom vodom – navodi Knežev.
Trećeg dana Vaskrsa bilo je obratno, devojke su išle i polivale momke, ali peške i uglavnom po komšiluku. Devojke su darivale momke sa jajetom, kolačima, vinom i rakijom. Takođe običaj u Novom Sadu i okolini je bio da se drugog ili trećeg dana ide na groblje i da se pokojnicima nosi jaje, vino i hrana, koja se ostavljala za duše pokojnih.
Slatkiši iz kuvara
Zoran Knežev otkriva da su u to vreme omiljena dečja poslastica bile „stolverk bombone“, a deca su jedva čekala da ih majke i bake pripreme, a zatim u folijama podele mališanima iz familije i komšiluka, mada su se njima rado sladili i odrasli.
– Ovaj recept je iz najstarijeg novosadskog kuvara iz 1878. godine, koji je štampan u Beču i to je ujedno prva knjiga koja je štampana na ćirilici. Autor „Kuvara“ je naša sugrađanka Katarina Popović – Midžina, a recept je zapisan negde oko 1860. godine – kaže Knežev.
Stolverk bombone (originalni recept)
U šerpenju se uspe litar mleka da se kuva. Čim provri, saspe se u nutra na vrh noža sode-bikarbone, zatim 30 dkg. od glave sečena utucana i prosejana šećera i 20 dkg. krompir šećera (trauben cukera). Sve se izmeša i ostavi se da vri ¾ časa. Na nekoliko minuta pre toga dodaju se tri velike kašike jake skuvane crne kafe i pusti se da malo provri. Potom se saspe u tepsiju, koja se
dobro namaže slatkim maslom, puterom. Kad se ohladi metne se ponovo na nekoliko trenutaka u pećnicu pa se onda u tepsiji seče na male jednake četvorokute, od kojih se svaki zamota u tanku pergament hartiju.
Izvor: Informer.rs
