U svetu digitalnih platformi gde se sadržaj plasira munjevitom brzinom, nešto je ključno da ne izgubimo iz vida – to je kontrola koju korisnik ima. Ne radi se samo o tehničkim podešavanjima ili prilagođavanju izgleda interfejsa. Ovo je nešto dublje. Nešto što utiče na naše digitalno iskustvo u celini.
Kada kažemo „kontrola“, mislimo na mogućnost korisnika da odluči šta želi da vidi, čuje ili pročita te još nekoliko bitnih stvari. To je moć da se biraju vesti koje želimo da pratimo, da se filtriraju obaveštenja koja su nam zaista važna, i da se oblikuje digitalni prostor po sopstvenoj meri. Ovo nije samo pitanje personalizacije. To je pitanje autonomije. Kada nam se uskrati kontrola nad onim što vidimo i doživljavamo na internetu, postajemo pasivni primaoci informacija, a ne aktivni učesnici u digitalnom svetu.
Zamislite da odete u biblioteku, a bibliotekar vam unapred odredi koje knjige smete da čitate. To bi bilo apsurdno, zar ne? Pa, slična logika važi i za digitalni prostor. Kada nam se nameće sadržaj ili se ograničava pristup informacijama, gubimo mogućnost da kritički razmišljamo, da formiramo sopstveno mišljenje, da učimo i rastemo. Ukratko, kontrola koju korisnik ima na digitalnim platformama nije samo pitanje pogodnosti – to je pitanje osnovnih sloboda.
Primer dobre poslovne prakse kada je u pitanju kontrola
No što kada su u pitanju platforme gde je kontrola korisnika od presudne važnosti? Konkretno, govorimo o platformama za igre na sreću. One su najbolji primer kako korisniku, odnosno igraču, dati maksimalnu kontrolu nad svojim akcijama i njihovim posledicama. Te kontrole odnose se na mogućnost postavljanja ličnih limita za uloge i vreme provedeno u igri. Tu je jednostavan pristup informacijama o igri, šansama i eventualnim rizicima, a dodatno tome i alati za samoisključivanje ako stvari krenu u neželjenom smeru.
Zašto je ovo toliko važno? Pa, pre svega, svaki igrač je drugačiji. Imamo različite navike i budžete. Digitalne platforme koje prepoznaju ovu individualnost grade most ka odgovornom igranju. One daju korisnicima moć da sami odrede svoje granice, umesto da te granice određuje neko drugi. Dobar primer ovoga na našem tržištu je Rizk RS koji prednjači po stvaranju uslova za odgovorno igranje. Osim jasno navedenih uslova korišćenja i pravila, Rizk nudi odličnu korisničku službu te navodi kako igrati odgovorno.
Šta je samoisključivanje i šta drugi mogu da nauče?
Samoisključivanje se u suštini može prevesti kao: „Hej, treba mi pauza. Malo sam se zaneo.“ Šta to konkretno znači? Kada se samoisključite, ne možete da pristupite svom nalogu tokom određenog vremenskog perioda koji sami odredite. Nekima to može biti par meseci, drugima možda i godinu dana. Ovo nije samo zaključavanje računa. Samoisključivanje je ozbiljna stvar. Platforma ne sme da vas kontaktira sa promocijama ili drugim porukama, a vi ne možete da napravite nove depozite niti da igrate igre za pravi novac. Iako zvuči restriktivno, samoisključivanje je zapravo alat za podršku. Nije rešenje za sve, ali može biti prvi korak ka zdravijem odnosu prema kockanju.
Koncept samoisključenja, koji je u osnovi jednostavna ali moćna alatka, zapravo otvara vrata ka nekim zanimljivim mogućnostima za druge industrije. Uzmimo svet video igrica i notornih mikrotransakcija. Neki ljudi troše suludu količinu novca na digitalne stvari koje koriste u igricama, iako se vama to možda čini smešno. Opcija samoisključenja mogla bi funkcionisati slično kao i na kockarskim platformama. Igrači bi mogli postaviti vremensko ograničenje ili čak potpuno blokirati pristup aplikacijama za kupovinu digitalnih predmeta.
Ili, šta kažete na društvene mreže? Svi smo iskusili taj osećaj kada se „izgubimo“ u beskrajnom skrolovanju. Samoisključenje bi ovde moglo da bude digitalni detoks, način da povratimo kontrolu nad svojim vremenom i pažnjom. Suština je da koncept samoisključenja, koji je u početku bio vezan za oblast igara na sreću, može biti inspiracija za mnoge druge oblasti. To je način da preuzmemo kontrolu, da postavimo granice i stvorimo zdraviji odnos sa digitalnim svetom oko nas. To je, na kraju krajeva, nešto što svi želimo, zar ne?