Stevan Sremac

Stevan Sremac

Stevan Sremac je rođen 1855. u Senti, a njegovi preci doselili su se u Vojvodinu u vreme Čarnojevićeve seobe. Već u svojoj trinaestoj godini, prešao je u Srbiju i sa njom zauvek vezao svoju sudbinu: u njoj je stekao obrazovanje, učestvovao u njenim ratovim za oslobođenje, službovao, bio ugledan pisac. Prve književne pokušaje Sremac je objavio 80-tih i početkom 90-tih godina XIX veka, ali je punu afirmaciju doživeo tek s Ivkovom slavom, koja se pojavila 1895, kad je imao četrdeset godina, i u narednih deset godina, sve do smrti, bio je jedan od najaktivnijih i sigurno najpopularniji srpski pisac. Njegovi književni počeci nisu nagoveštavali pisca kakav će postati docnije. To su bile istorijske pripovetke specifičnog karaktera, inspirisane željom da služe u nacionalno-vaspitne mere. Njima je uobličen jedan ciklus pod naslovom Iz knjiga starostavnih, a duh narodne tradicije i legende ne ogleda se samo u nazivu ciklusa, već i u običnoj upotrebi simbola, leksike, figura i metoda usmene književnosti. U prikazivanju srbijanske stvarnosti, on je pokazao veću širinu od pripovedača koji su u Srbiji rođeni. Najduže je živeo u Beogradu: za vreme školovanja u gimnaziji u Velikoj školi, gde je i diplomirao iz istorije (1878), a zatim ponovo od 1892. do smrti, kao profesor gimnazije. U međuvremenu proveo je desetak godina u Nišu koji se tek oslobodio turskog ropstva. U svojim delima prikazao je sve tri sredine u kojima je živeo: vojvođansku, nišku i beogradsko-srbijansku; posle Matavulja, tematski je najraznovrsniji, među srpskim realistima.

Pored Ivkove slave, značajnija Sremčeva dela su: „Limunacija” na seluPop Ćira i Pop SpiraVukadinZona ZamfirovaIbiš-agaČiča JordanKir keras...

Stevan Sremac je umro u Sokobanji 13. avgusta 1906. u pedeset i prvoj godini. Ostavio je za sobom golemo književno delo, koje mu je pribavilo ljubav čitalaca i jednodušno priznanje kritike. U stvaranju i osmišljavanju svojih dela, Sremac je često polazio od anegdote vezane za žive ljude. Ono čime se značajno razlikovao i u čemu je njegova izrazita osobenost, svakako je humoristička priroda. Sremac sa simpatijom slika sve one pojave, ljude i običaje koji nose obeležje starinskog, patrijarhalnog.