Ljiljana Šarac: Pisanju se predajem bezrezervno

Profesorka srpskog jezika i književnosti i spisateljica Ljiljana Šarac, ovog proleća izdaje svoj šesti roman u izdanju „Evro Book-a”. Istorijski roman „Zlatna žila” je inspirativna i autentična priča  koja prožima u sebi tri vremena. Sjaj srpske države, tragediju Prvog svetskog rata i današnje vreme u kojem se dešavaju zločini čije je seme začeto pre 700 godina: svi koji su halapljivo posegli ka čarobnom prstenu kraljice Teodore, majke cara Dušana Silnog, saznali su šta je surova osveta.

Neverovatna i neponovljiva Ljiljana Šarac, godinama je radila kao PR u saobraćajnom preduzeću „Lasta”, zatim je počela da radi u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski” u Beogradu. Članica je Književnog kluba „Čukarica” i autorka kolumne „Reč bez zida” na portalu MediaSfera.

Dobitnica je nagrada „Smederevskog Orfeja”, „Beogradskog pobednika” i nominovana je prošle godine za NIN-ovu nagradu.


„Opet sam te sanjala”, „Gde sam to pogrešila”? i „Zid tajni” u izdanju „Evro Book-a” su istorijsko-psihološki romani. Nakon toga objavili ste i dva ljubavna „Starija” i „Stariji”. Najnovije delo ponovo dobija istorijski karakter uz preplitanje tri vremena. Zbog čega ste se vratili istorijskim temama, jer je opšte poznata činjenica da za ovu vrstu pisanja treba daleko opsežnija priprema?

-        Za mene je pisanje uživanje i duhovna igra. Predajem mu se bezrezervno. Tu nema kalkulisanja. Idem za temom kao Arijadna za klupkom. Moram priznati da su se do sada divno posložile. Kao kada u pokeru dobijete ful! Tri plus dva. Istorijske i ljubavne. Priča je zaokružena, mada su romani nastajali odvojeno, a priče se ne nadovezuju (osim što su tematski kompatibilne). Nema nastavaka, svaki je za sebe, sam, svoj.

Urednice i dizajneri su se potrudili da izgradimo i vizuelno prepoznatljiv identitet. Sada je to već zavidan komplet na polici.

Zato me tema šestog nije opterećivala! Posebno što sam paralelno radila na nekoliko rukopisa. Iz više razloga se ispostavilo da treba da pođem za još jednom istorijskom pričom, i  ja sam to učinila.

 

U Vašim ljubavnim romanima likovi su dosta nalik današnjim ljudima, njihovim dilemama i predrasudama. Vi odlučujete da ih razbijete. Kako ste došli do ideje da pišete ljubavne romane kada su i Vaši istorijski romani veoma čitani? Da li ste se plašili da ne uđete u takozvani „kalup”?

-        Pišem knjige kakve bih i sama rado pročitala. Tri su žanra za mene neprikosnovena: istorijski, ljubavi i krimi romani.

Moji istorijski su privukli pažnju čitalaca. Dopali su im se Prokleta Jerina, Đorđe   Karađorđević  i Jelena Karađorđević. Mene su potpuno uvukli, kao vrtlog, u vreme o kome sam pisala. Mnogo sam i sama naučila.  Zanimljivo je to lutanje hodnicima vremena...

Ne robujem predrasudama. Naročito ne mislim da je roman manje vredan ako govori o ljubavi. Najlepša dela svetske književnosti nastala su na tu temu. Na Filološkom fakultetu su profesori isticali da sva dela ikada stvorena govore ili o ljubavi, ili o smrti!

Mene je povukla priča o partnerima među kojima je velika razlika u godinama. Obradila sam je iz dva ugla – ženskog i muškog. Trudila sam se da „Starija” i „Stariji” budu dobro psihološki utemeljeni. Da iskorače iz ljubavnog u porodični roman.

Dobro je povremeno i izaći iz zone očekivanog i ponuditi čitaocima nešto novo. To može biti pravo osveženje!

Tokom jednog intervjua rekli ste da pisac mora da bude dobar psiholog i posmatrač. Koliko je to zahtevno, a koliko uzbudljivo?

-        Površnost ni u jednom poslu ne donosi ništa dobro. Pisac mora ceo da se da. Da ide do ivice (ponekad i da prekorači preko nje). Uvek sam umela dobro da slušam, da uočavam detalje, obraćam pažnju na sitnice... Otkako pišem te veštine su se samo izoštrile. Čitava stvar je veoma zahtevna jer je pisac dobrim delom, dok kreira priču, solo igrač. Ako je priča dobra - on je zaslužan, ali ako je loša – sam je kriv. S druge strane, to je i uzbudljivo. Morate da se iznova rađate kao feniks. Da svet u novom romanu stvarate ispočetka. To su „slatke muke”!

 

 Pet Vaših romana u izdanju „Evro Book-a” doživeli su ogroman uspeh. Prvi i treći doživeli su tri izdanja, treći četiri, a četvrti i peti po dva. Koja su Vaša očekivanja u vezi sa „Zlatnom žilom”, odnosno šestim romanom?

-        Podaci koje ste naveli su tačni, i oni sve govore. Kada bi se sve do sada objavljene knjige sabrale bilo bi to oko 15 000 primeraka. Nijednu knjigu ne pročita samo jedan čitalac. A da ne govorimo o primercima u bibliotekama... To su ozbiljne cifre koje me čine srećnom i ponosnom!

Otuda i očekivanja i apetiti rastu!

Volela bih da se „Zlatna žila” dopadne čitaocima.  Da drži pažnju. Lepo bi bilo da likovi „zažive” i „ožive”. Tada bi se priča „pozlatila”!

 

Vaš roman „Zlatna žila” treba da izađe na proleće i ponovo se okrećete neiscrpnoj istorijskoj tematici. Priča se vraća sedam vekova unazad do čuvenog prstena kraljice Teodore, majke cara Dušana Silnog. Koliko vremena Vam je bilo potrebno da istražite arhive i stvorite priču?

-        Na priči za šesti roman radim punih pet godina, s pauzama, naravno. Ideju sam dobila još radeći na prvom romanu „Opet sam te sanjao”. Tako me je Jerina odvela do Teodore. Trebalo je istražiti mnoge teme vezane za srednji vek. Zato je proces bio dug. Moram priznati da me je traganje za podacima radovalo kao i samo pisanje „Zlatne žile”!


Dobitnica ste prošlogodišnje nagrade „Beogradski pobednik” i Vaš  roman je nominovan za NIN-ovu nagradu. Na koji način nagrade utiču na Vaš rad?
 

-        Nikada nisam poverovala u priču nekih ljudi da su ispit položili a da knjigu pipnuli nisu. Ne verujem ni sada da umetnici stvaraju ne priželjkujući pažnju publike i poneko priznanje! Ja radim najbolje što znam i zato se iskreno radujem kada to bude prepoznato i adekvatno vrednovano.

 

Profesorka ste srpskog jezika i književnosti i pisac, a pre toga ste dvanaest godina radili u preduzeću „Lasta” kao PR. Kako povezujete ove poslove? Koje su sličnosti i razlike?

-        Sve poslove kojima sam se bavila povezuje potreba da se ljudi dobro razumeju i saslušaju.  Jedan je vodio drugom. Na taj način je trasiran put da budem bolja, sigurnija, i spremnija za izazove koji me čekaju. Dobra komunikacija je imperativ 21. veka. Potrebna je u kancelariji, za katedrom, ali i nakon izdavanja knjige. Dok stvarate, vi ste robinzonovski na svom pustom ostrvu. Po njenom izlasku, potrebno je aktivirati sve stečene veštine i otvoriti joj vrata. Knjiga je kao dete, treba joj pomoći da prohoda. Ispočetka je autor drži za ruku. Nakon nekog vremena ona se oslobodi i dalje može sama.

 

Medije često nazivaju „sedmom silom”.  I sami ste bili deo njih kao autorka kolumne „Reč bez zida” na portalu MediaSfera. Kako mediji utiču na pisce i da li potpomažu širenju čitalačke navike?

-        Poznata sam kao neko ko govori ono što misli (mada to nije uvek upitno, pa sam naučila i da oćutim). I dok sam pisala kolumne bila sam vrlo lična i iskrena, i čitaoci su to umeli da cene.

Tvrdim da su mediji sila. Mediji su moć. Bez njihove pomoći se tapka u mraku ili se vreme izlaska iz njega triplira.

Informacija plasirana u medijima je poput požara. Zato pisac žudi da se njegova reč čuje, a svaki razgovor sa autorom doprinosi motivaciji da se više čita. Tako da jedno ide ruku pod ruku sa drugim.

 

Koje pisce Vi rado čitate?

-        Rado polazim za novim imenom, ukoliko me privuče sadržaj romana. Isto tako sam verna autorima kojima sam poklonila poverenje. Čitam sve od Irvina Jaloma, Lusinde Rajli, Viktorije Hislop do Elif Šafak.

 

S obzirom na to da ste profesorka u osnovnoj školi, da li razmišljate da u budućnosti napišete knjigu za decu?

-        Čitate mi misli! To mi je trenutno najveća želja! Čak sam napravila i grube nacrte. Imam ideju koju bih da realizujem. Ne žurim. Uživam u pripremama kao u slasnom kolaču! Nadam se da će moja kuća podržati i to!

 

Priredila: Branka Erceg
Foto: Privatna arhiva


27.02.2020.